Орлово гнездо

   Наставак пута је у почетку био суморан и било ми је тешко да се повратим од свега што се догодило, али ме је Силви водила на све лепша и лепша места и ја сам полако почела да се враћам старој веселости, мада сенка коју је претходно искуство оставило на мене није у потпуности нестала. Предео се постепено мењао. Планине су замениле равнице, а шуме су замениле ливаде и њиве. Устајале смо у цик зоре и пешачиле док сунце не упекне, а затим настављале увече, избегавајући да икога сретнемо. Подневе смо проводиле дремајући у хладу понеког древета на које наиђемо, а ја бих цртала и бележила шта смо радиле тог дана. Силви би ми понекад и позирала, али би јој то обично брзо досадило па би се враћала игри или спавању. Једног поднева смо заклон пронашле под крошњом огромног платана. Мора да је био висок преко 30 метара, а толико широк да нисам могла ни трећину стабла да му обгрлим. Био је скоро скроз бео. Иако да малтене није имао лишћа пружао је одличну хладовину. Легла сам на траву, а Силви се изврнула на леђа тик поред мене, и обе смо занесено посматрале благо њихање белих грана наспрам плавог неба. Из медитације су нас тргле сенке које су почеле да нас кружно надлећу. Силви је узбуђено скочила на ноге и хитро се успентрала уз дрво неставши ми из вида. Кренула сам да кружим око стабла не бих ли је поново опазила, али уместо ње сам набасала на дечака који је опчињено стајао и гледао увис ни не приметивши ме. Брзо и нечујно сам се повукла уназад и сакрила иза дебелог стабла. Нисам била спремна да сретнем икога. Све негативне емоције које сам потиснула су покуљале на површину. Поново су ме преправиле туга и бес, а слика мечета заглављеног у тегли ми није избијала из главе. Иако ирационално, подсвесно сам кривила и тог дечака, баш као и све остале људе, за сцену коју сам затекла у напуштеном замку. Можда он није оставио ту теглу, али је сигурно био једнако неодговоран као и сви остали; као и људи који су бацили ђубре у замку.

   „Вукша, хајде, време је да се вратимо на ручак, доћи ћемо поново поподне!“ зачуо се повик из даљине. Провирила сам иза дрвета и видела малог Вукшу како се невољно окреће, трчи до човека који га је малопре позвао и хвата га за руку. Док су се удаљавали наставио је да се окреће и гледа у истом правцу као и раније. Када су човек и дечак нестали у даљини изашла сам из свог заклона и почела да дозивам Силви. Нисам имала намеру да остајем овде и чекам их да се врате. Тада сам их угледала. Пар величанствених орлова који су се гнездили на врху дрвета. Стајала сам у месту и опчињено их посматрала, баш као и дечак од малопре. Били су огромни, а гнездо које су направили је било још веће. Једино објашњење које сам имала за то што нисам приметила толику скаламерију на дрвету је то што нам је сунце било директно у очи када смо прилазиле дрвету. Убрзо је Силвина глава провирила преко ивице гнезда, а одмах за њом су уследиле још две орловске главе. Ово мора да су били млади пошто су били за нијансу мањи од родитеља који су у позадини нежно грицкали једно друго. Време ми је исцурело посматрајући родитеље који би повремено одлетали и враћали се и младе који су се комешали у гнезду, не усуђујући се да се одвоје од сигурности истог. Силви би понекад сишла доле са намером да и мене одвуче горе, али просто нисам имала начина да јој се придружим. Током једног од тих спуштања зачуле смо возило које се приближавало. Не знајући шта да радим, некако сам успела да се набрзака завучем у оближње шипражје. Место је било таман довољно удаљено да ме не примете, а да ја имам добар преглед целе ситуације. У тој јурњави да се сакријем успела сам поново да изгубим Силви из вида. Нисам знала да ли се вратила горе у гнездо или се и она негде сакрила. Сиви камионет је пришао скроз близу дрвета. У гепеку се налазила силна опрема коју ја нисам распознавала. Из возила су изашла два човека и дечак. Оба човека су носила маслинасто зелене униформе, али одавде нисам могла да прочитам шта је на њима писало. Једног од њих сам препознала од раније и он је очигледно био дечаков отац. Вукша је овог пута бацио поглед на гнездо, али како ништа није могло да се види (већи орлови су негде одлетели у међувремену) орно се бацио да помогне одраслима да поставе сву опрему. Сви су били узбуђени и деловали су добронамерно, али опрема коју су имали је нарушавала целу слику. Вукшин отац је ускоро почео да се пење уз дрво. Ово није слутило на добро. Када је стигао до врха са леђа је откачио дугачку мотку са мрежом на врху. Нисам могла да видим шта са њом ради, али сам била сигурна да није ништа лепо. Након пар тренутака у рукама је држао врећу у којој је очигледно био један од орлића, док се други комешао у гнезду и правио нервозне и претеће звукове. Почео је да спушта врећу уз помоћ канапа и ја више нисам могла да седим у месту. Изашла сам из заклона и повикала на њих да престану са својим злим акцијама. Сва тројица су се тргли видно изненађени мојом изненадном појавом. Пришла сам им нарогушена и почела да им претим да им нећу дозволити да повреде те дивне птице. Привучени буком која је сад допирала и са земље и са дрвета родитељи су се вратили и почели да облећу  гнездо у коме  се сад налазио само један орлић и странац. Цела ситуација је била хаотична. Од мојих оптужби мали Вукша је скоро почео да плаче и то ме је натерало да се мало примирим. Човек који је до тад стајао поред Вукше затечен ситуацијом у којој су се нашли се тргао и почео да нас смирује. Помазио је Вукшу по глави док је мени говорио да је дошло до неспоразума и да су они ту да помогну овим птицама. Клекнуо је поред Вукше, обрисао му сузе и охрабрио га да ми објасни ко су они и зашто су овде док се он позабави орлићем који је још увек висио у врећи. Моје даље протесте је прекинуо Вукша који ме је ухватио за руку и одвео до опреме која је била постављена у задњем делу камионета и почео своје излагање. Колико год била љута ипак нисам могла да га одбијем, поготово након што сам га расплакала. Док је причао вратило му се одушевљење са којим је располагао док се ја нисам појавила. Иако није био старији него ја кад сам први пут упознала Силви био је врло стрпљив и чинило се да није нимало љут на мене. Објаснио ми је да они припрадају удружењу за заштиту птица и да су ту да обележе орлове, ставе им уређај за праћење и виде у каквом су здравстевеном стању. Док је он причао ја сам са подозрењем пратила шта су двојица одраслих радили. Вукша је са полетом причао како је ово један од ретких парова орлова крсташа који се гнезде на овим просторима и да овде долазе већ годинама, а затим ми је објаснио да су они овде како би уклонили све потенцијалне претње и омогућили орловима да несметано подижу своје младе. Њихов посао укључује кошење пашњака, садњу дрвећа, обезбеђивање плена, едукацију људи из околине о важности ових птица и тако даље. Док је он излагао шта има први птић је био враћен у гнездо, а други је био на путу доле. Када је цео процес био завршен Вукшин отац се спустио доле и показао ми мапу са кретањима одраслих орлова који су већ били обележени. Била сам фасцинирана са километражом и местима на којим су ови орлови били. Нису само били у Европи, већ и у целој Азији, а у пар наврата су стигли чак и до Африке. Морала сам да признам да сам погрешила у процени када сам видела са коликом пожртвованошћу ови људи раде свој посао, тако да кад су ме позвали да им се придружим на вечери нисам видела разлог да одбијем.

   Уз вечеру сам сазнала још много о орловима крсташима, али и о другим птицама које обитавају на овим просторима. Слагала сам да сам дошла са неколико пријатеља на излет у оближњи град када су ме питали што сам била на ливади. Чинило се да је Вукши пријало моје друштво. Његов отац ме је питао да ли бих остала да преспавам. Вукша ми је упутио молећив поглед и тиме је пресудио. Сместили смо се у његовој соби и почели да чаврљамо о много чему. Био је врло зрео са своје године и знао је много, очигледно је од оца наследио љубав према природи, посебно птицама. Разговор је мало утихнуо када смо се дотакли његове мајке коју је изгубио кад је био млађи па сам одлучила да га мало орасположим. Упитала сам га: „Да ли умеш да чуваш тајну?“. Очи су му одмах заискриле и ентузијастично је климнуо главом. Испричала сам му све моје догодовштине са Силви. Испрва ми није веровао, али се убрзо уживео у причу све док није заспао осмехујући се. Сутрадан сам се по навици пробудила рано и искрала у кухињу где је Вукшин отац већ спремао доручак. Захвалио ми се што сам остала јер је Вукши очигледно фалило женско друштво. Одлучили смо да га оставимо да спава мало дуже обзиром да смо синоћ остали до касно. Обавестио ме је да ће данас бити повољан ветар и да су орлићи спремни за први лет тако да ћемо можда имати среће да томе присуствујемо. Отишао је да спреми све што нам треба за излет у природи, а ја сам остала да преврћем у глави догађаје од јуче и данас. Цела ова породична атмосфера ми је мало покренула носталгију и премишљала сам се да ли да се ипак јавим родитељима и видим како су. Иако сам им оставила поруку у којој сам их обавестила о својим намерама знала сам да је било окрутно што сам само одшетала од куће. Вукша ме је пренуо из мисли загрливши ме око струка. Са осмехом ми је рекао да је целу ноћ сањао Силви, а затим као да се сетио да је то тајна тишим тоном је додао да би волео да је упозна. Истински сам се дивила овом дечаку који је био тако неискварен и драг.

   Подне нас је дочекало под сунцобранима, са двогледом у рукама. Орлићи су стварно скупљали храброст да се вину у небо док су их родитељи охрабривали. Вукша и ја смо имали различите фаворите и свако је бодрио свог да се први отисне. Мој је био први, а Вукша се радовао можда и више од мене. Његов је полетео одмах после. На небу су изгледали велико колико и родитељи. Само по несигурности у лету смо могли да их разликујемо. Док смо ми уживали у „првим корацима“ који су се одигравали на небу Вукшин отац је добио позив и замолио ме да га причувам на кратко док он оде да реши неку ситуацију која се закомпликовала. Није прошло ни пар тренутака од како се одвезао, а Силви се већ појавила. Радознало нас је посматрала са најниже гране. Потапшала сам Вукшу по рамену и усмерила му поглед ка њој. Очи су му се рашириле од среће, а рукама је брзо прекрио уста како би прикрио узбуђени писак који му се омакао. На његово безвучно питање је Силви одговорила једним спретним скоком на траву тик поред нас, да бих му одмах затим пришла и оњушила га. Понекад се стварно понашала као мачка. Када је закључила да јој се Вукша допада сместила му се у крила без намере да се помери у скорије време. На тренутак сам осетила убод љубоморе, који је одмах заменила чиста срећа видећи радост која је вибрирала из дечака. Сунчање и мажење су прекинули орлови који су се вратили са  своје прве лекције. Највећи од њих је слетео на грану на којој је до скоро боравила Силви. Залепршао је крилима у месту као да се истеже, а нас двоје смо задивљено гледали ову егзибицију величине и снаге пред нама. Распон крила му је сигурно био око два метра. Мали Вукша је некако успео да изгледа још срећније него до сад и не скрећући поглед са орла ми је рекао да му је ово био најбољи дан до сад. Нажалост, сваком дану дође крај, па тако и овом. Приликом опраштања сам обећала Вукши да ћу му слати слике са путовања и то га је мало орасположило. Одбила сам вожњу до града уз речи да бих радије прошетала. Ово макар није била лаж са моје стране. И Силви и мене је вукла нека невидљива сила да наставимо наше путешествије по свету и са новом енергијом смо се упутиле даље.