Сусрет

     Врло брзо сам се изгубила, крошње су бивале све гушће, светлости је било све мање, а шибље је било скоро непроходно. Почела је да ме обузима језа и трзала сам се на сваки звук. У књигама се авантуре никад нису чиниле овако страшне, док не наиђеш на зликовца. Док сам о томе размишљала зачула сам неко шушкање иза себе. Задржала сам дах и трудила се да не испустим ни звук, нисам се усуђивала да се окренем. Како после неколико минута неизвесности и напетости се ништа више није чуло дозволила сам себи да се мало опустим. Међутим, шушкање се поновило, сада много ближе и са моје десне стране. Облио ме је хладан зној. Овог пута звук није нестао, већ се шушкање наставило и чинило се као да се нешто кружно креће око мене. Заледила сам се у месту и сву своју пажњу усмерила на праћење извора звука који се на крају зауставио у шибљу на  неколико метара испред мене. Напрезала сам се да видим даље од малене чистине на којој сам стајала у дубину испреплетаних грана које су скривале извор мог страха. Одједном, уместо лишћа и шибља, све што сам могла да приметим је пар бистрих пурпурних очију које су ме фиксирале погледом. Као да је све друго у том тренутку нестало, мој страх, звуци шуме око мене, огромна силуета која ми се приближавала... Цео мој свет се свео на те очи које су скривале неописиву дубину. Што су ми више прилазиле то су бивале све мање и мање, али нимало нису губиле на својој бистрини. Када су се коначно зауставиле у мојој непосредној близини требало ми је неколико тренутака да ми се ум разбистри довољно да могу да сагледам њиховог власника у целини. Призор предамном је био незабораван. На маленој чистини окупаној сунцем, као под рефлекторима на позорници, љубопитљиво је седело створење, на први поглед, налик мачки. Бујна, снежно бела длака на грудима се комешала под налетима поветарца, а реп прекривен крљуштима се пресијавао као сребро. Канџе попут орловских су делимично биле скривене меканом травом, а једино што је одавало да створење преда мном није халуцинација је други реп који се благо мрдао лево десно и поглед који је и даље био фиксиран на мене. Схватила сам да сам у неком тренутку клекнула на земљу како би нам погледи остали у истој равни. Нисам више осећала страх, само мир и спокој, али и неко страхопоштовање које нисам могла да објасним. Знала сам да ово створење није налик ниједном другом и интуитивно сам осећала да ми не жели зло, напротив. Пружила сам му руку у знак добре воље и, као што сам и очекивала, оно ми је без оклевања пружило шапицу заузврат. Тиме смо означили почетак нашег пријатељства.

     Неко време смо седели у трави и једно друго изучавали. У свим другим околностима моја појава не би била ништа посебно, али овако, у сред шуме, мала плава девојчица са косом неуредно скупљеном у два репа која клечи на шумском тлу у мало поцепаној белој хаљиници и лакираним ципелицама је сигурно представљала несвакидашњу појаву. Са друге стране, створењце предамном би свакога оставило без даха. Након првобитног утиска које је на мене оставило могла сам да се посветим детаљима. Глава му је личила на мачју, али није имала ни мало длаке на себи, само снежно белу кожу са понеким набором. Уместо ушију је имало нешто налик лепези што сам раније виђала на неким врстама гуштера у књигама, међутим, оно их је користило на врло експресиван начин, тако да се на први поглед нису много ни разликовале од ушију. Приметила сам да му је длака била дугачка само на грудима и на једном делу леђа, док су му задње шапе и остатак тела били прекривени финим крзном које се не би ни примећивало да не прави сребрнкасти одсјај исто као и крљушт на једном од два репа које је поседовало. Морала сам себи да потврдим да заиста видим два репа, један рептилски и други који нисам баш била сигурна на шта ме подсећа. Иако је био прекривен крзном не бих баш могла да га окарактеришем као мачји реп. Био је доста крупнији и агилнији од мачјег и деловао је снажно, скоро као додатни уд, а не само реп. Међутим, колико год ми репови са времена на време привлачили пажњу када се мрдну, највише су ме фасцинирале предње шапе, или ноге, нисам сигурна како би било исправно назвати их. То су дефинитивно биле ноге које би могле да припадају некој птици грабљивици. Никада раније нисам могла да посматрам нешто тако отворено претеће и опасно из овакве близине. Канџе су се опако пресијавале на сунцу, нимало не скривајући оштрину коју су поседовале. Несумњиво су представљале опасно оружје, а опет, знала сам да за мене не представљају никакву претњу. Док сам ја тако лутала погледом са једног детаља на други изгубљена у мислима, створење је одлучило да је време за покрет. Како нисам била спремна да прекинем наше дружење тако брзо, одлучила сам да га пратим. Колико год да ми је шетња кроз шуму била интересантна пре нашег сусрета, након што је оно преузело улогу водича шетња је постала неупоредивије занимљивија. Чинило се као да више не ходам кроз исту шуму. Водило нас је скривеним стазама које би се поново изгубиле чим сиђеш са њих, а иза сваког „ћошка“ смо наилазили на трагове живота, од разноликих бубица које се баве само њима знаним послом, до најразличитијих склоништа, гнезда и ситних животињица које су нас углавном посматрале са занимањем. Излазак на ливаду није био ништа мање занимљив, мада сам у почетку врло опрезно газила по њој, поучена претходним искуством о скривеним опасностима које се крију у трави и које су ме коштале поцепане хаљинице и неколико модрица. Створење као да је приметило мој страх од ливаде и решило да ми покаже да је ова ливада потпуно безбедна. Почело је да разиграно трчкара по њој, да се ваља у цвећу и да ми с времена на време приђе и цимне ме за хаљиницу неколико пута у позиву да се играм са њим. Није ми требало дуго времена да му се придружим и у потпуности заборавим на своје страхове.