Када је сунце почело да залази схватила сам да је забави дошао крај и да је време да се вратим кући. Невоља је била у томе што нисам имала представу у ком правцу треба да кренем. Из неког разлога ме је вукао део шуме који је био најређи, можда зато што ме је подсећао на шуму близу зида. Створењце се није слагало са мном и све време ми је показивало да треба да кренемо на супротну страну. Део шуме који је оно изабрало већ је био мрачан и ја сам ипак одлучила да окушам срећу са овом светлијом страном шуме. То се показало као грешка због које ћу касније много жалити. Иако је дрвеће било доста ретко и шума је била лако проходна, сунце се брзо спуштало и видљивост је била све мања и мања. Како бих прикрила панику која се полако увлачила у мене почела сам да смишљам име за створењце поред мене, које ме је пратило у стопу иако се још увек видно није слагало са мојом одлуком око избора пута. Многа од предложених имена смо заједнички одбацили док се на крају нисмо сложили да је зовем Силви, по сребрнкастом одсјају који ју је пратио при сваком покрету, поготово на сунцу. У овом, углавном једностраном, дијалогу нам је прошло доста времена и сунчеву светлост је заменила месечина. Паника је полако почела да ми се враћа, а Силвина узнемиреност ми никако није помагала. Без упозорења смо се обреле на некој чистини. Свуда пред нама су могла да се виде оборена стабла и огромни кратери у земљи. Колико год се трудила да видим наставак шуме негде у даљини могла сам само да видим исти призор, чак и на суседном брду. Разровану земљу и пањеве који беживотно штрче из ње, окупане хладном месечевом светлошћу. Обузела ме је туга, али нисам имала много времена да жалим пред призором на који сам набасала. Без најаве, негде са наше леве стране, зачуло се потмуло режање, које као да је експлодирало у тишини ноћи, да би нас одмах затим заслепила светлост из два огромна ока усмерена право ка нама. Све чега се сећам пре него што сам изгубила свест је да Силви стоји нарогушена у заштитничком ставу између мене и џиновског чудовишта које је пружало своје огољене канџе и чељусти ка нама....
Пробудила сам се обливена хладним знојем и са беззвучним вриском на устима. Требало ми је мало времена док сам се повратила и схватила да се налазим у својој соби у свом кревету, а не лице у лице са чудовиштем. Све што сам доживела претходни дан се чинило као сан док сам седела у кревету и посматрала добро познате ствари у соби. Радни сто прекривен свескама и прибором за цртање, глобус и часописи на полици, фотеља, књиге, све је на свом месту. Преко столице је била пребачена моја омиљена бела хаљиница, а на поду су биле остављене лакиране ципелице. Чинило ми се невероватно да сам сањала оно што се догодило, али је све указивало на то да је то био само сан. И даље мало дезиоријентисана, устала сам да се обучем и кад сам узела хаљину у руке приметила сам да је један њен део ушивен. И то баш на месту где сам је поцепала у сну! Осетила сам се као да ме је неко полио кофом хладне воде. Махнито сам проверила модрице на местима где сам пала и болно установила да су и даље ту. Истрчала сам из собе узнемирена у жељи да сазнам шта се десило са Силви. На вратима сам се скоро сударила са Миром. Засула сам је питањима таквом брзином и интезитетом да ни сама себи нисам звучала разговетно. После првобитне збуњености, Мира ме је посадила у столицу, и на моје изненађење почела да ме грди. У почетку ме је грдила што сам побегла и објашњавала ми колико су се сви забринули кад су приметили да ме нема, а затим је почела да ми прича како су ме тражили по целом граду и да сам имала среће што се један од радника вратио до своје машине и тамо ме затекао како стојим усред недођије. Наставила је о томе како сам га уплашила вриснувши и срушивши се на земљу пред њим. Онда ми је причала како ми на сву срећу ништа није фалило осим што сам била исцрпљена и мало дехидрирана, тако да су ме лекари пустили кући да се одмарам иако су стално понављали да сам стварно имала много среће кад сам цео дан провела у дивљини сама без икаквих последица. Моја питања и упорни покушаји да сазнам шта је било са Силви као да никако нису допирали до ње, а монолог је паузирала тек кад је чула да ми крче црева. Током доручка, можда боље рећи ручка, сам схватила да од ње нећу сазнати информације које ме интересују, али сам се мало утешила сазнањем да нас није напало никакво чудовиште већ да је то био само неки човек, мада ме је и даље бринуло шта се десило са Силви. Недуго након тога су се родитељи вратили кући и уследило је још грдње пропраћене грљењем. У целој ситуацији се чинило да никога није занимало шта ја имам да кажем осим да им одговорим на шта сам мислила кад сам одлучила да, како они кажу, побегнем, и да ли знам колико је то било опасно. Моју причу о Силви су занемарили чим су схватили да није реч о другој особи. Уследила је казна „за моје добро“ која се свела на забрану изласка из куће један дужи временски период. Што је више времена пролазило то сам и ја све више почињала да верујем да сам Силви само умислила, али како ме брига за њу није попуштала одлучила сам да ми је једина шанса да сазнам шта се са њом десило, ако је уопште постојала, да питам човека који ме је пронашао јер је он сигурно морао да је види. Није било тешко убедити родитеље да ме одведу код њега јер су сматрали да би било добро да се лично захвалим човеку што ме је пронашао. Када из ове перспективе гледам на целу ситуацију стварно је иронично како је мој проналазач у многоме допринео томе да се касније опет „изгубим“, додуше индиректно.
„Вратио сам се до машине да узмем телефон, када ми се учинило да видим нешто на ободу шуме, али од дрвећа нисам могао лепо да видим. Упалио сам светла не бих ли јасније видео, а и у случају да су дивље животиње да их растерам. У првом тренутку ме је забљеснула таква светлост, као да су се моји фарови рефлектовала о неку сребрну површину, а затим сам чуо и видео тебе како си се срушила на земљу. Руку на срце, да нисам чуо пре тога у станици да се нека девојчица изгубила помислио бих свашта. И даље ми није јасно како си завршила на копу, то је неколико километара удаљено од града, никоме није ни пало на памет да те тражи ту. Шума није место ни за одрасле ноћу, камоли за мале девојчице. Још увек ме подилази језа кад се сетим како сам имао осећај да ме нешто помно посматра из шуме док сам ти прилазио да те покупим. Могао сам да се закунем да је нечега било тамо.“ Ово је било довољно да ми потврди да је Силви стварна и да је неповређена. Дуго времена након овог разговора сам покушавала да се вратим у шуму, да поново видим Силви, али је то постало немогућа мисија. Након моје „мале авантуре“ умногостручили су напоре да се више не деси да још неко прође преко зида, а што је било можда још и болније, Маркови родитељи су се такође потрудили да се више не виђамо. Како нисам више имала друштво с којим бих могла да делим своје догодовштине окренула сам се књигама. Желела сам да сазнам што више о шумама, рекама, биљкама, животињама и много чему другом јер сам се тако осећала ближе Силви, скоро да сам могла да је замислим како ме она поново води кроз сва та нова сазнања о природном свету, а не слова на папиру. Међутим, почела сам да сазнајем и о другим стварима. Сазнала сам тачно какву је машину возио човек који ме је пронашао и чему она служи, као и многе друге за које нисам знала. Што сам више о њима сазнавала то су ми се више чиниле као да сам била у праву и да ипак јесам видела чудовиште... Сазнала сам зашто и како се крче шуме, као и да сви они који одлазе да раде иза зида одлазе управо из тог разлога. Укључујући и моје родитеље, који су све дуже и дуже били одсутни. У мени је полако почело да се ствара гнушање према овом граду и људима у њему. Осећала сам се као да су мене лично повређивали својим поступцима приликом уништавања шума, ливада и остале природе и нисам могла да видим и разумем разлоге за тако нешто. Извори енергије, трговина, економија и сличне речи мом дечјем мозгу нису много значиле, тако да су одбојност и неразумевање расли. Почела је да се рађа жеља у мени да што пре одем одавде и да нађем Силви. Чинило ми се као да ће ми њено присуство на неки начин помоћи. Спаковала сам „ранац за пут“ и вребала прави тренутак да се поново искрадем ван града, на другу страну зида.
